Selo Šušeoka

Na udaljenosti 10 km od Valjeva i 90 km od Beograda, u pravcu puta Valjevo – Beograd i pruge Beograd – Bar, desno od toka reke Kolubare, na padinama Bele stene, smešteno je selo Šušeoka. Od Novog Sada do Šušeoke se može doći i preko Šapca.
Selo se prostire na brežuljkastim i blago zatalasanim predelima izuzev zaseoka Kolubara, koji je lociran u ravničarskom delu pored istoimene reke.

Šušeoka je selo razbijenog tipa. Seoske kuće su locirane u tri dela: Brdo, Čaršija i Kolubara.

Reka Kolubara koja protiče kroz selo bogata je ribom, a često se na njoj mogu upecati atraktivni primerci skobalja i mrene.
Bujna vegetacija koja karakteriše selo, rezultat je plodnosti tla i klimatskih pogodnosti. Blago zatalasane površine ispresecane su dolinama brojnih vodotokova, čije strane krase lepe šume.

Darežljiva seoska zemlja na kojoj ima plodnih njiva, bogatih livada i pašnjaka, posebno je pogodna za voćarstvo (šljiva, breskva, jabuka, kruška, orah..), pa voće ovde rađa obilato. Nekada je Šušeoka bila poznata i po vrlo traženom bostanu u čemu i danas uživaju gosti i posetioci.

Na brojnim okolnim manifestacijama na kojima se ljudi ovog kraja okupljaju, gosti mogu osluškivati njihov govor, shvatiti značenje onoga što spontano kažu i neposredno se uveriti u snagu duha ovdašnjih ljudi.

Uz narodna predanja, meštani Šušeoke očuvali su spomen na nastanak i razvoj naselja ovog sela kroz istoriju.

Šušeoka spada u ona sela čija su imena nastala od naziva nekih starih srpskih porodica ili ličnosti. Ime Šušoka (Susoka) nije novo već je staro ime, jer se nalazi u spisku sela iz 1737. godine. Prema Lj. Pavloviću “nema sela u Kolubari i Podgorini kome se ime različnije izgovaralo i pisalo od imena ovog sela. Seljaci iz okoline izgovaraju ime selu “Šušovka” i “Šušoka”, a meštani više “Šušovka”. Vuk u “Danici” i M.Petrović u “Finansijama” zapisali su ime Šušeoka. U popisima i ranijim i poznijim preovlađuje ime selu Šušeoka.”

Negde u srednjem veku, današnja Šušeoka imala je ime Bogatić, verovatno po bogatstvu svoje prirode. Imala je tada i svoju crkvu Svete Trojice. Predanje kaže da su Turci selo porobili i stanovništvo rasterali preko Save i Dunava a seosku crkvu razorili. Na mestu tadašnje crkve, na padini Parlog, u delu sela nazvanom Crkvina, sačuvan je jedan kamen, kao ostatak srušene crkve. (Na tom mestu, u 2012 godini, meštani sela su sami izgradili novu crkvu Svete Trojice.)

Kasnije, takođe u tursko vreme, selo je opet naseljeno i dobija novo ime Šutalići. Ne zna se da li je ime dobijeno po imenu porodice koja se naselila ili po dogovoru, kako narodno predanje kaže, da “šute” kako Turci ne bi za njih saznali. Nažalost, meštani Šutalića, kada su Turci za njih doznali, doživeli su istu sudbinu, kao i njihovi prethodnici.

Posle toga, selo je dugo bilo nenaseljeno, sve dok se seoski spahija nije rešio da naseli neke Šušovce (a može biti i Šušoviće), pa se po njima selo prozove Šušovci. Šušovci su bili porodica koja je učestvovala u austrijskim ratovima, koja se iseljavala i kako predanje kaže, njihova poslednja porodica prezivala se Pejići. Porodice koje su se vremenom doseljavale, prihvatale su da se selo zove Šušovci ali su ga kasnije promenili u Šušeoka. Danas u selu, uspomenu na porodicu Pejić, čuvaju toponimi, kao što su Pejića potok, odnosno Pejića brdo i Pejića strana. STD Ecco Impuls smešteno je uz samu Pejića stranu.

U prošlosti gotovo sve imućnije porodice u selu gajile su konje koji su bili najbolji u regiji a pojedine porodice (domaćinstvo Milana Stefanovića) su proslavile selo pobedama na Beogradskom derbiju, 1914. godine, u trci trogodih (Moravac) i četvorogodih (Ždralin) grla.

• SRPSKI DERBI
  Počeci galopskog sporta u Beogradu u periodu od 1904. do 1914. godine su utemeljili istoriju galopa koju brojimo od 1921. godine.

  Prvi srpski derbi je istrčan 1904. godine na distanci 1.500m i ta distanca je je ostala nepromenjena do 1908. kada se povećava na 2.000m, da bi se od 1911. do 1914. trčalo na stazi od 2.400m. Veoma je važno napomenuti da je tako ustanovljeni derbi bio za grla od četiri godine. U godini početka I svetskog rata i ujedno prekida konjičkih nadmetanja na duže vreme posle derbija za četvorogoda grla, održan je i derbi za trogoda grla, što će biti temelj nastanka trkačkog kalendara klasnih trka počev od 1921. godine kakvog ga i danas znamo.

  Upravo je te poslednje 1914 isti vlasnik dobio derbi i trogodih i četvorogodih grla. Prvo je 8. juna trčan derbi četvorogodih grla koji je u konkurenciji 13 grla dobio Moravac vlasnika Milana Stefanovića iz sela Šušeoke kod Valjeva, za pola glave ispred Cure.

  Hronika beleži: „Oduševljeni Milija Stefanović, brat starešine domaćinstva ljubi konja u čelo. Pozivaju ga na kraljevsku verandu, gde mu pobedu čestitaju prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević i ministri Pašić, Janković i Paču, kao i članovi diplomatskog kora, svi začuđeni da jedan seljak dobija trku do tada rezervisanu za varoška grla…“

  Odgovor daje „Politika“ 10. juna u nepotpisanoj reportaži „Ergela Šušeoke“ za koji se smatra da je napisao Vladislav Ribnikar: „Na jedan čas niže od Valjeva nalazi se selo Šušeoke i u selu najuglednija je, najveća i najimućnija je zadruga Stefanovića. Preko 40 duša je u toj zadruzi i u njihovim dvorištima ima kuća kojima bi se i Beograd mogao podičiti. Starešina zadruge je gazda Milan Stefanović, jedan jedar i trezven čiča, pravi tip srpskog seljaka… Kuća Stefanovića otvorena je danju i noću za goste, putnike i namernike. Ima u njihovim zgradama odaja za sirotinju i prosjake, ali i za najveću bogaštinu i najuglednije putnike. Njihova je trpeza u svako doba spremna i za žedne i za gladne. .. Njihovi konji su milošta cele zadruge. Oko Moravčevih nogu provlače se trogodišnja deca. Ždralina maze i miluju njihove devojčice. I sva ostala grla Stefanovića su tako pitoma da je to prava retkost na selu…“

  Nagrada u derboju iznosila je 4.000 dinara, odgajivačka premija 500 dinara, a Moravčev vlasnik dobio je i lepo sedlo, dar firme „Pikas Štajn“. Moravca je kasnije otkupilo Ministarstvo narodne privrede za potrebe državne ergele.

  Istog meseca, 29. juna, održan je i derbi za trogoda grla. Ponovo je pobedio konj Milije Stefanovića. Ždralinu je te godine na Carevoj ćupriji to bila četvrta uzastopna pobeda. Na stazi od 2.400 metara pojavilo se osam grla. Posle samo 900 metara Ždralin je krenuo u žestok finiš, prestigao Gizdavu, Galopoljku, odvojio se od grupe i velikom prednošću prošao prvi kroz cilj. Oba pobednička grla jahao je Nikola Raketić. Trenirao ih je Milija Stefanović, brat starešine domaćinstva Milana. Novinaru „Politike“ je rekao: „Znam da Moravac i Ždralin nisu nepobedivi i znam da se mogu odgajiti još bolji od njih. Zato ću čim priberem letinu poći na stranu da kupim čistokrvne kobile, pa da vidite šta će onda biti… Kada već gajim, a čistokrvno grlo ne troši ništa više nego naše domaće, onda ću bar da podižem nešto čestito. Ja sam Moravca hteo pre godinu dana dati za sedam-osam stotina dinara, a sada sam na njemu isterao preko 10.000 dinara. Kad je on toliko ostvario, šta će tek učiniti čistokrvno grlo.“

  Izbio je I svetski rat. Milija Stefanović je 1915. godine, kao vojnik čuvene Drinske divizije, poginuo braneći Beograd.